Бранко Миљковић

Епитаф Бранку Миљковићу

Пробудио си вечност

али не узалуд

научио си је да пева док плаче

Птица ти је крилом раскопала срце

и перо у срце забола

из срца у вене потекло мастило

помислили

плава крв

а нису знали да се песме хране крвљу

Себе си оставио нама

а они прогласили да си умро

И сви мртви заклињу се животом

да си већ одавно мртав

                                          Микица Кулић

СУВИШЕ МАЛИ ДА СЕ ОДБРАНИ ОД ЗЛА, СУВИШЕ ВЕЛИКИ ДА С(В)Е ЗАБОРАВИ

Рођен је 29. јануара 1934. године у Нишу. Детињство је провео у окупираном Нишу, свакодневно се суочавајући са измученим, рањеним и обешеним или убијеним људима. Тај феномен смрти остаће присутан у њему целог живота.

Био је несташно и радознало дете које је још пре поласка у школу научило да чита и пише. Волео је много да чита и стално је био окружен књигама. По сведочењу његових блиских био је и добар цртач, али био је и изузетан говорник,  добар глумац и одличан математичар.

За време Другог светског рата Ниш је био бомбардован петнаест пута, прво од стране фашистичке војске, а касније и од стране савезника. У једном бомбардовању рањена је и његова сусетка Ружа. Имала је тада тридесетак година. Док се мали Бранко играо или читао, слушао је старије како говоре да се Ружа још није пробудила. Тај шапат о жени, која се никад није пробудила, остао је као жиг дубоко у њему. Тек много касније (1956. године) написао је једну од најлепших љубавних песама ‘’ Узалуд је будим’’.

Још као ђак у основној школи почео је да пише песме. Имао је само тринаест година кад је почео да чита своје песме професорима и својим вршњацима. Прву песму објавио је са осамнаест година и то у београдском часопису ‘’ Записи’’.

После завршене основне школе отац га уписује у школу за железничаре, али на инсистирање професора и писменијих људи, Бранко постаје ученик нишке гимназије ‘’ Стеван Сремац’’. У овој школи Бранко постиже и прве запаженије успехе у поезији, захваљујући школском књижевном друштву ‘’ Његош’’, а на његов развој највише су утицали Фридрих Трој, професор филозофије и Драгољуб Милосављевић, професор књижевности.

После гимназије, 1953.године, Бранко одлази у Београд да студира филозофију, где је и дипломирао 1957. године. За време студирања истовремено је писао и песме, а у то време постаје и члан групе неосимболиста. Чланови ове групе били су још и Божидар Тимотијевић, Жика Лазић, Драган Колунџија, Милован Данојлић, Петар Пајић и многи други.

Прве песме, по доласку у Београд, објављује уз помоћ познатог песника Оскара Давича у часопису ‘’ Дело’’ 1955. године и то је била улазница за све остале редакције. После тога су се уредници просто отимали да објављују његове песме. Следеће године Бранко објављује и своју прву збирку песама која се звала ‘’ Узалуд је будим’’. Ова збирка му је донела велику популарност и славу  и код публике и код критике.

Убрзо се појављују и његове следеће књиге песама: ‘’Смрћу против смрти’’1959. године (заједно са Блажом Шћепановићем), ‘’Порекло наде’’ и ‘’Ватра и ништа’’1960. године, као и ‘’Крв која светли’’ 1961. године.

Напоран књижевни рад крунисан је 1960. године, када Бранко, као најмлађи добитник, осваја Октобарску награду града Београда за збирку песама ‘’ Ватра и ништа’’. Међутим, освајање награде доноси му нове сукобе са дојучерашњим пријатељима и он одлучује да се одрекне свог дела.

Разочаран после Октобарске награде, одлучује да се пресели у Загреб, што и чини крајем 1960. године. У загребу је уговорио да за издавачку кућу ‘’Зора’’ напише обимну студију књижевног рада Тина Ујевића, а требало је и да почне да ради за Радио Загреб.

У ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године, под неразјашњеним околностима, изгубио је живот, принц српске поезије, Бранко Миљковић. Пронађен је обешен о дрво на периферији Загреба.

Данас у Нишу постоји спомен-соба Бранка  Миљковића, постоји основна школа која носи његово име, постоји улица са његовим именом и стоји његова биста испред Народног позоришта. Постоји и велики број људи који воли његову поезију.

Ове године навршава се педесет година од смрти Бранка Миљковића. Тим поводом организована је изложба Народног музеја у Нишу под називом “Поезија као судбина’‘.