RSS

Архиве категорија: познате личности ниша

Душан Радовић

ЛАВ КОГА СУ УЈЕЛИ БЕСНИ ЉУДИ

      Београде, добро јутро, а осталим играчима пуно среће у наредном извлачењу.

      Онима који мисле, требало би забранити да мисле, а онима који раде, требало би забранити да раде. У Србији и онако не може да се живи од мишљења или од рада.

      Чим приметите да ваша деца личе на вас, учланите их у вашу политичку партију. То је једини начин да и она постану успешна у животу.

                                                                                                                              Микица Кулић

 

’’Ја јесам мали човек, али нисам радио па да се палим и гасим на дугме’’, одговорио је Душко Радовић кад су му понудили да поново ради укинуту емисију ’’Београде, добро јутро’’. После тога устао је, изашао из зграде ’’Студија Б’’ и ушао у ’’кућу бесмртних’’.

Ниш је те давне, 1922. године, био мала варош која се опорављала од тек завршеног рата. Имао је само 25 096 становника и више је личио на село него на град. Улице су биле блатњаве и пуне рупа, па су се људи најчешће превозили запрегама. Још увек није постојала водоводна мрежа, а није било ни канализације. Није било довољно струје, па су многи делови града били у мраку. Те године званично је отворена и реновирана зграда мушке гимназије, данашња гимназија ’’Стеван Сремац’’, која је пре тога изгорела у пожару.

У таквом Нишу 29. новембра 1922. родио се, као треће дете у породици, Душан Радовић. Отац Угљеша био је машиновођа и доселио се из Чачка, а мајка Софија била је из Ниша, из породице Стефановић. Како сам каже Душко Радовић, породица Радовић била је образована, строга и пуна врлина, а у породици Стефановић били су обични људи, али пуни топлине и љубави. Иако је био веома строг, Душко је обожавао свог оца. После првих шест година проведених на простору данашњег Кичева, Душко се заједно са породицом сели у Суботицу. Тамо је завршио основну школу и 6 разреда гимназије. После Суботице, 1938. године, Душко одлази у Београд и студира филозију.

После Другог светског рата у Београду почињу да се отварају редакције различитих новина и часописа. Чланови редакцији дечјег часописа ‘’ Полетарац’’ 1947. године,били су Бранко Ћопић и Арсен Диклић. Те године Душко је редакцији ‘’Полетарца’’ послао једну своју песму,није сачуван наслов, али није је потписао својим именом. Песма је одмах изазвала огромно интересовање, а нико није знао аутора. После неколико дана Душко се осмелио и отишао у редакцију.

Ево како је Бранко Ћопић 1969. године говорио о том првом сусрету, фебруара 1947. године са Душком Радовићем:

’’Колико су његове песме биле посве нове и колико су нас задивиле, он сам није. Био је Мргуд. Иако је био млад, изгледао је као неко ко се већ сјећа дјетињства. Изгледао је као неко коме треба помоћи. Тако је Јелена Билбија предложила да га запослимо, одушевљена што се његов дан рођења поклапа са Даном Републике. Међутим, брзо смо спознали његову велику душевност, коју је мргудношћу прикривао, као да се стидио што је пјесник.’’

После овог догађаја у редакцији, Душко је почео да пише песме за децу на један нов и непоновљив начин. Прве песме које је објавио биле су ‘’Страшан лав’’, ‘’ Писмо за ловца’’ и ‘’Да ли ми верујете’’. Интересантно је да је одмах после прве песме ‘’Страшан лав’’, она била и остала његов печат у времену, његово разрачунавање са дотадашњом поезијом за децу, али и његов обрачун са временом у коме је живео. Ево како је много касније сам песник говорио о овој песми:

-Сећам се добро, читаве 1949. године, понављао сам у себи стихове ’’Био једном један лав… Какав лав?’’ – само та два стиха, не знајучи шта ћу с њима. То ми је мирисало и слутило на нешто друго. Кад ми се, најзад, откачила читава песма, учинило ми се да сам оздравио, да се са мном и у мени нешто важно догодило, да сам решио проблем.

Величина поезије за децу Душка Радовића огледа се у томе што може да се чита на више начина и да опет остане своја, тајновита, хировита и недокучива. Тај ‘’страшан лав’’ може да буде сам аутор, кога ће касније тадашњи политичари обрисати гумицом, па песма звучи као сопствено пророчанство. С друге стране, ‘’страшан лав’’ могу бити и политичари који гутају  облак,  трамвај и људе. А онда догађаји или неки други политичари касније гумицом обришу своје претходнике. Ту се игра наставља. Крај постаје почетак, живот постаје песма, а песма постаје крај. И нико са сигурношћу не може да тврди ко ту пише, а ко брише, ко је описан, а ко отписан, ко је обрисан, а ко написан. А можда ми претерујемо, па тражимо и нешто чега нема. Можда је песник заиста хтео да покаже нереалне страхове из маште дечака, све док се није изборио за храброст, па су страхови нестали, као гумом избрисани. Речи у рукама мудраца могу бити и оружје и оруђе, али и мелем за болесну душу и отров за небитне људе, који су умислили да су битни. Све је то стваралаштво Душка Радовића.

Већ ова прва песма наговестила је да долази његова мудрост, ослобођена свих стега, предрасуда и идеолошких бојадисања.

Како каже Милован Витезовић:

’’Слободе су знак његовог песништва, слобода језика, слобода игре, слобода мишљења, слобода осећања и слобода саопштавања. Тешко је утврдити које је табуе срушио, које границе прешао, које је међе почупао, које је заблуде разбио, које је догме исмејао. Душан Радовић нас је ослобађао целог свог стваралачког живота. Ослобађао нас је од глупости, од власти, од рђавих навика, од нељудских поступака, од неосетљивости за доброту. Ослобађао је децу, писце, грађане, књижевност, земљу…’’

                                                                                                                                                                      (наставиће се)

 
1 коментар

Објављено од стране на октобар 30, 2011 in познате личности ниша

 

Бранко Миљковић

Епитаф Бранку Миљковићу

Пробудио си вечност

али не узалуд

научио си је да пева док плаче

Птица ти је крилом раскопала срце

и перо у срце забола

из срца у вене потекло мастило

помислили

плава крв

а нису знали да се песме хране крвљу

Себе си оставио нама

а они прогласили да си умро

И сви мртви заклињу се животом

да си већ одавно мртав

                                          Микица Кулић

СУВИШЕ МАЛИ ДА СЕ ОДБРАНИ ОД ЗЛА, СУВИШЕ ВЕЛИКИ ДА С(В)Е ЗАБОРАВИ

Рођен је 29. јануара 1934. године у Нишу. Детињство је провео у окупираном Нишу, свакодневно се суочавајући са измученим, рањеним и обешеним или убијеним људима. Тај феномен смрти остаће присутан у њему целог живота.

Био је несташно и радознало дете које је још пре поласка у школу научило да чита и пише. Волео је много да чита и стално је био окружен књигама. По сведочењу његових блиских био је и добар цртач, али био је и изузетан говорник,  добар глумац и одличан математичар.

За време Другог светског рата Ниш је био бомбардован петнаест пута, прво од стране фашистичке војске, а касније и од стране савезника. У једном бомбардовању рањена је и његова сусетка Ружа. Имала је тада тридесетак година. Док се мали Бранко играо или читао, слушао је старије како говоре да се Ружа још није пробудила. Тај шапат о жени, која се никад није пробудила, остао је као жиг дубоко у њему. Тек много касније (1956. године) написао је једну од најлепших љубавних песама ‘’ Узалуд је будим’’.

Још као ђак у основној школи почео је да пише песме. Имао је само тринаест година кад је почео да чита своје песме професорима и својим вршњацима. Прву песму објавио је са осамнаест година и то у београдском часопису ‘’ Записи’’.

После завршене основне школе отац га уписује у школу за железничаре, али на инсистирање професора и писменијих људи, Бранко постаје ученик нишке гимназије ‘’ Стеван Сремац’’. У овој школи Бранко постиже и прве запаженије успехе у поезији, захваљујући школском књижевном друштву ‘’ Његош’’, а на његов развој највише су утицали Фридрих Трој, професор филозофије и Драгољуб Милосављевић, професор књижевности.

После гимназије, 1953.године, Бранко одлази у Београд да студира филозофију, где је и дипломирао 1957. године. За време студирања истовремено је писао и песме, а у то време постаје и члан групе неосимболиста. Чланови ове групе били су још и Божидар Тимотијевић, Жика Лазић, Драган Колунџија, Милован Данојлић, Петар Пајић и многи други.

Прве песме, по доласку у Београд, објављује уз помоћ познатог песника Оскара Давича у часопису ‘’ Дело’’ 1955. године и то је била улазница за све остале редакције. После тога су се уредници просто отимали да објављују његове песме. Следеће године Бранко објављује и своју прву збирку песама која се звала ‘’ Узалуд је будим’’. Ова збирка му је донела велику популарност и славу  и код публике и код критике.

Убрзо се појављују и његове следеће књиге песама: ‘’Смрћу против смрти’’1959. године (заједно са Блажом Шћепановићем), ‘’Порекло наде’’ и ‘’Ватра и ништа’’1960. године, као и ‘’Крв која светли’’ 1961. године.

Напоран књижевни рад крунисан је 1960. године, када Бранко, као најмлађи добитник, осваја Октобарску награду града Београда за збирку песама ‘’ Ватра и ништа’’. Међутим, освајање награде доноси му нове сукобе са дојучерашњим пријатељима и он одлучује да се одрекне свог дела.

Разочаран после Октобарске награде, одлучује да се пресели у Загреб, што и чини крајем 1960. године. У загребу је уговорио да за издавачку кућу ‘’Зора’’ напише обимну студију књижевног рада Тина Ујевића, а требало је и да почне да ради за Радио Загреб.

У ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године, под неразјашњеним околностима, изгубио је живот, принц српске поезије, Бранко Миљковић. Пронађен је обешен о дрво на периферији Загреба.

Данас у Нишу постоји спомен-соба Бранка  Миљковића, постоји основна школа која носи његово име, постоји улица са његовим именом и стоји његова биста испред Народног позоришта. Постоји и велики број људи који воли његову поезију.

Ове године навршава се педесет година од смрти Бранка Миљковића. Тим поводом организована је изложба Народног музеја у Нишу под називом “Поезија као судбина’‘.

 

 
1 коментар

Објављено од стране на октобар 23, 2011 in познате личности ниша

 

НИШ КРОЗ ВРЕМЕ

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.


 
2 коментара

Објављено од стране на октобар 10, 2011 in познате личности ниша